Iako živimo u vremenu kada ugovore možemo potpisati za manje od minut, kupujemo razne stvari preko telefona i cele rečenice zamenjujemo sličicama koje u elektronskoj komunikaciji izražavaju emocije, raspoloženje i interesovanje, najljudskiji oblik izražavanja ne gubi vrednost — naprotiv, često je još i dobija.
Kaligrafija , oblik lepog pisanja na papiru, nije nestala, ne nestaje i nikada neće nestati. Kod kaligrafije se ne radi o brzini i efikasnosti. Radi se o prisutnosti u trenutku i o lepoti koju jednostavno nije moguće digitalizovati.
Naravno, rukopis možemo simulirati. Možemo kupiti fontove koji imitiraju ručno ispisana slova. Digitalno možemo čak napraviti ubedljive “žvrljotine”.
Ritam, pritisak, sitne odluke na svakom milimetru... Potez je negde neodlučan, deblji zbog jačeg pritiska, mastilo se na različitim materijalima ponaša drugačije, možda neko slovo nije savršeno - ali neko ga je stvorio.
Sve te male nesavršenosti nisu greške. One su otisci prstiju.
Nalazimo je već na samim počecima razvoja ljudskog pisma - kada pismo prestane da bude samo sredstvo razmene informacija, možemo ga posmatrati i kao umetničku disciplinu sa sopstvenim identitetom, snagom i lepotom.
Možemo razlikovati tri skupine pisama:
Kineska kaligrafija se od prvih zapisa na proročkim kostima između 1400. i 1100. godine p. n. e. postepeno razvila u jednu od najvećih i najvažnijih umetničkih formi, koja prevazilazi funkciju dekoracije. Preko Koreje je oko 6. ili 7. veka kinesko pismo zajedno sa budizmom stiglo u Japan, gde su ubrzo razvili sopstveni stil.
U Evropi (rani “standard” za upotrebu rimskih kapitela je Trajanov stub sa natpisom iz 113. godine) kaligrafija je procvetala zahvaljujući “pisarskoj” kulturi — u različitim verskim, sudskim i upravnim zapisima lepo pisanje je pomagalo lokalnim autoritetima da postignu jasnoću i doslednost poruke.
I istočnoazijska i zapadna civilizacije sledile su još jedan cilj: zapisivanje najvažnijih ideja u dovoljno lepom obliku.
Kineska i japanska tradicija oslanjaju se na četkicu, koja svakom potezu daje mekoću, fleksibilnost i ekspresivnost. Pritisak i brzina udahnjuju linijama život, a na poruku snažno utiče i gustina mastila.
Kaligrafija u Evropi se kroz istoriju oslanja na “tvrda” pisala, pera i širokorezne vrhove, gde se izgled pisma postiže uglom, ritmom i kontrastom između debelih i tankih delova slova.
U kineskoj i japanskoj kaligrafiji svaki znak je samostalna vizuelna jedinica koja se istovremeno čita i posmatra — kineski rečnici poznaju oko 47.035 znakova (redovno se koristi od 3.500 do 7.000), dok Japanci koriste 2.136 standardnih znakova.
Kod evropske kaligrafije slova su modularna (srpska latinica ima 30), a lepota se postiže u blokovima teksta — uz pomoć razmaka, ponavljanja, proporcija i teksture.
Pisac u istočnoazijskoj kaligrafiji ima nešto drugačiju ulogu nego u evropskoj: dok je u prvoj kaligrafija više neposredan izraz uma i tela pisca (disciplina, duh, potez), druga je istorijski više vezana za institucije, pa su posebno važni jasnoća i utisak autoriteta.
Zapadna kaligrafija je vekovima razvijala pisma za stvarne potrebe — čitljivost, brzinu, prestiž. Od ranih zaobljenih pisama do srednjovekovnih rukopisa, od masivne gotice do renesansne kurzive, svako je razdoblje oblikovalo vidljivi jezik koji odjekuje i danas — na primer u potvrdama, pozivnicama, diplomama i svečanim službenim dokumentima, na kojima su imena i postignuća pažljivo ispisani rukom. To su dokumenti koji poručuju važnost i imaju obrednu i trajnu vrednost.
Kaligrafska poruka ima i dodatnu vrednost: nedvosmisleno nam govori da joj je posvećeno vreme i trud. Iz nje se oseća neki “premium” prizvuk.
Što je naša komunikacija instantnija i što poznaje manje prepreka, to više žudimo za stvarima koje zahtevaju vreme — i u nastanku i u primanju.
Zato se danas ponovo vraća proizvodnja i prodaja vinil ploča, zato radije platimo nešto više za ručno rađen keramički predmet, uokvirujemo pisma i cenimo autograme poznatih ličnosti ili običnih ljudi koje volimo.
“I kakve to veze ima sa elektronskim potpisivanjem?” pitate — ima, jer iako ne potpisujemo iz ljubavi prema papirologiji, i za to odvojimo trenutak i izrazimo tačno određenu nameru.
U poslu ta namera mora biti jasna, proverljiva, sledljiva i pravno utemeljena. Kaligrafija je za poslovne procese velikog obima nepraktična; ne obezbeđuje revizijske tragove i vremenske žigove, ne može da proverava identitet niti doslednu usklađenost. Tu zablistaju elektronski potpisi.
A e-potpisi ne zamenjuju ljudsku stranu potpisivanja — zamenjuju samo onaj nepraktičan, spor deo koji omogućava greške.
Lepopis će zadržati svoju vrednost kao jezik emocionalno obeleženih trenutaka: venčanja, lična pisma, nagrade, umetnost… Čoveku je jednostavno potrebno oboje — ljudska toplina u odnosima i digitalna snaga u poslovnim procesima.
