S mnogim ljudima možete bez problema sklopiti potpuno važeće lične i poslovne dogovore samo stiskom ruke i pogledom u oči. Iza izgovorene reči stoje njihova odgovornost i čast.
Ali ako se osvrnemo na aktuelne događaje u svetu, brzo možemo zaključiti da je ljudi — i, budimo iskreni, žena takođe — čija reč zaista nešto vredi sve manje. Puna usta predizbornih obećanja i stvarnost posle izbora. Poslovni dogovori s figom u džepu. Loše promišljene obaveze. Promena stavova čim se promene interesi.
To, naravno, ne znači da je ideja o „čoveku od reči” danas postala zastarela fraza. To samo znači da je poverenje sve ređe — i zato toliko dragocenije.
Dosledno poštovanje dogovora već se u antičkom Rimu smatralo temeljem ljudskih odnosa. Boginja Fides , oličenje poverenja, dobre vere i poštenja, bdela je nad moralnim integritetom starih Rimljana i poštovanjem svega o čemu su se dogovorili.
Fides nije bila samo apstraktan ideal, već sila koja je uređivala odnose među pojedincima, državama, pa čak i bogovima. Rimljani su verovali da bez fides nije moguće izgraditi ništa trajno — ni posao, ni savezništvo, a kamoli državu. Iz toga proizlazi i latinsko načelo pacta sunt servanda — dogovori se moraju poštovati — koje i danas predstavlja jedno od temeljnih načela međunarodnog prava.
Data reč je i u širem kulturnom smislu ozbiljna stvar. Nije reč samo o izjavi, već o obećanju — ili čak zavetu — s izuzetnom moralnom težinom. Kako navodi Britannica, ona može biti dobrovoljna, ali sveta obaveza , ili se može dodatno učvrstiti zakletvom . U svakom slučaju, kršenjem jednog ili drugog dovodimo u pitanje sopstveni integritet.
U usko povezanim zajednicama, na primer esnafskim, trgovačkim i plemenskim zajednicama, ta šteta je često bila gora od bilo kakve pravne sankcije. Gubitak ugleda mogao je da znači isključenje iz zajednice, bez koje su se pojedincu znatno smanjivale mogućnosti poslovanja, položaj u društvu, pa čak i šanse za preživljavanje.
Čovek od reči je osoba koja drži obećanje čak i onda kada je „niko ne gleda”. U rečničkom delu Britannice nalazimo i izraz džentlmenski dogovor , koji se zasniva na poverenju i ne zahteva nikakvu pravnu prisilu na papiru. Ugled postaje valuta. Kada prekršite reč, trpite određenu društvenu štetu.
Zanimljiv primer su džentlmenski dogovori na Wall Streetu u 19. i ranom 20. veku, kada su se finansijske kuće dogovarale o kamatnim stopama, uslovima zajmova i raspodeli klijenata bez ijednog potpisanog ugovora. Sistem je funkcionisao besprekorno sve dok su svi učesnici bili deo usko povezane mreže. Kada se tržište proširilo i u igru su ušli novi, nepoznati akteri, nepisani kodeks brzo je počeo da se urušava. Morali su da intervenišu regulatori, a neformalne dogovore zamenila su pisana pravila.
Slično načelo poverenja vekovima je važilo i među mediteranskim trgovcima. Mletački i đenovski trgovci često su velike poslove sklapali na osnovu usmenih dogovora, jer su znali da bi gubitak ugleda značio kraj njihove trgovačke karijere. U lukama je reč trgovca bila jednako važna kao njegova roba — ako ne i važnija.
I u feudalnoj Evropi zakletva je bila temelj političkog sistema. Vazal je svom feudalcu prisezao lojalnost, a ovaj mu je zauzvrat obezbeđivao zaštitu i zemlju. Sistem je funkcionisao pre svega zato što se zakletva shvatala kao moralna i verska obaveza, a ne samo kao politički dogovor.
Ljudi često postupaju proračunato i iz sopstvenog interesa, zbog čega istorija beleži brojne prekršene obaveze — uključujući i one zapisane na papiru. Jedan takav primer je Magna Carta iz 1215. godine, koju je kralj Jovan morao da potpiše pod pritiskom 40 pobunjenih barona kako bi se izbegao građanski rat. Deset nedelja kasnije obećanje je „prekršeno” — odnosno dokument je poništio papa Inoćentije III, koji je bio na Jovanovoj strani i plašio se da bi takav dogovor mogao da ugrozi kraljevsku, a posredno i crkvenu vlast.
Ipak, posle Jovanove smrti Magna Carta je preživela. Danas se smatra jednim od najvažnijih pravnih dokumenata u istoriji demokratije. Njena temeljna načela — pravo na pošteno suđenje i pristup pravdi — kasnije su direktno uticala i na američku Povelju o pravima i Peti amandman Ustava SAD-a.
Crvena nit svih tih dokumenata jeste osnovna ljudska potreba za formalizacijom dogovora, uspostavljanjem poverenja i obezbeđivanjem pravičnosti. Ta potreba ostaje jedan od temelja pravnih sistema sve do danas.
Da li je, dakle, izgovorena reč dovoljna? Kada je reč o ličnim dogovorima — često jeste. Ali u poslovnim odnosima, nažalost, nema mnogo mesta za romantiku.
Usmeni ugovori u načelu mogu biti pravno važeći. Međutim, za određene vrste dogovora zakon jednostavno zahteva pisani oblik, a za neke druge ugovore zahteva se čak i javnobeležnički zapis.
Najstariji poznati pisani ugovori u istoriji nastali su još u „pretpapirno” doba. Sumerske glinene pločice iz Mesopotamije , stare između 4.500 i 5.000 godina, beležile su prodaje, zajmove i zakupe. Neke su čak bile zapečaćene u glinene „omotnice” kako bi se sprečilo falsifikovanje.
Budući da je pismenih bilo malo, ali su svi razumeli da ozbiljan dogovor treba opipljiv oblik i zaštitu od izmena, ugovori su se često čitali pred svedocima i označavali pečatima koji su dokazivali njihovu verodostojnost.
Vavilonci, s druge strane, nisu ostali samo na pločicama. Hamurabijev zakonik iz 1754. godine pre nove ere bio je uklesan u više od dva metra visok stub od crnog bazalta i javno izložen u hramovima širom Vavilonskog carstva. Zakonik je uređivao gotovo polovinu svih često sklapnih ugovora: plaćanja za usluge, uslove transakcija i odgovornost za štetu.
Javno je bio izložen zato da se niko ne bi mogao pozivati na neznanje. Natpis na stubu izričito je navodio da je svrha zakona da spreči da jaki tlače slabe. Zakonik je, na primer, za uhvaćenog razbojnika predviđao smrtnu kaznu. Lekaru koji bi bronzanim nožem povredio pacijenta i prouzrokovao njegovu smrt za kaznu bi bila odsečena ruka.
Kadeški sporazum , kojim su Stari Egipat i Hetitsko kraljevstvo 1259. godine pre nove ere nameravali da okončaju dvovekovni rat, jedan je od najstarijih sačuvanih mirovnih sporazuma. Sačuvane su verzije obe strane: egipatska verzija je hijeroglifima uklesana na zidove dva hrama faraona Ramzesa II u Tebi, dok je hetitska verzija, ispisana na pečenim glinenim pločicama, otkrivena u arhivama kraljevske palate u hetitskoj prestonici Hatuši, na području današnje Turske.
Međutim, slično kao i pomenuta Magna Carta, ni sporazum nije odmah doneo željeni rezultat. Neprijateljstva između Egipta i Hetita trajala su još godinama nakon njegovog potpisivanja. Izgovorena reč odavno bi bila zaboravljena, ali dokument je preživeo milenijume. Njegova kopija danas visi u sedištu Ujedinjenih nacija.
Posebno je zanimljiv primer staroegipatskih bračnih ugovora na papirusu, koji su se pisali već u vreme Novog kraljevstva, oko 1450. godine pre nove ere. Ti ugovori su precizno određivali imovinu koju je svaka strana unosila u brak i prava žene u slučaju razvoda ili muževljeve smrti. U skladu sa egipatskim pravom, ugovor je po pravilu čuvala žena, a ne muž — iznenađujuće napredan pristup zaštiti ugovornih prava čak i prema današnjim merilima.
U srednjovekovnoj Evropi, zbog masovne nepismenosti, ugovori su se često potvrđivali voštanim pečatima, porodičnim grbovima ili posebnim simbolima. Engleski kraljevi koristili su Great Seal, veliki državni pečat bez kojeg dokument nije imao pravnu valjanost.
U Kini su se ugovori vekovima potvrđivali ličnim pečatima od žada ili drveta. Ti pečati bili su toliko važni da je njihov gubitak mogao doslovno da znači gubitak identiteta ili imovine.
Nužnost da se dogovor zapiše i da ga obe strane potpišu ne proizlazi iz pretpostavke da neko laže. Proizlazi iz činjenice da jedna ili druga strana kasnije mogu potpuno drugačije da se sećaju dogovora, da se mogu promeniti okolnosti u kojima je dogovor nastao, da se tumačenja njegovog sadržaja mogu razilaziti i slično.
S važnošću dogovora raste i rizik. Kada su u igri novac — posebno veliki novac — odgovornost, rokovi i usklađenost sa zakonodavstvom, jednostavno nije dovoljno reći: „Pa razumeli smo se.”
Reč sama po sebi ne ostavlja dovoljno opipljiv dokazni trag. Zato je papir postao tako čvrst temelj date reči: obe strane na njemu potvrđuju volju da će poštovati obavezu, a „birokratski obred” obećanju daje oblik, vremenski okvir, identitet i dokaznu vrednost. Sud ne može da odlučuje na osnovu onoga što je neko mislio, već na osnovu onoga što je zaista zapisano.
Kako se svet okreće sve brže, i papir — koji je, kao što smo videli, tokom godina zamenio mnoge druge materijale — pre ili kasnije morao je i sam da postane zamenljiv. Vreme je novac, a u doba globalne saradnje papir je jednostavno prespor i previše ograničavajući. Što duže čekamo da nam se potpisani dogovor vrati, to ćemo kasnije zaključiti posao — i još kasnije za njega izdati račun.
Danas se za poštovanje dogovora koji proizlaze iz date reči na kraju brine elektronski potpis , a za njegov pravni učinak usluga e-potpisivanja i stroga regulativa, predvođena Uredbom eIDAS (i srpskim Zakonom o elektronskom dokumentu, elektronskoj identifikaciji i uslugama poverenja u elektronskom poslovanju ).
Dogovori se sklapaju brže i, što je najvažnije, drže. Elektronski potpis je savremena nadogradnja reči i časti obe strane.
Obećanje je i dalje obećanje — samo što danas iza sebe ostavlja jasan revizioni trag i vremenski žig. Reč ne nestaje. Samo dobija oblik primeren vremenu u kojem posluju ljudi od reči.
Fides bi danas verovatno bila veoma zadovoljna.
