Osvrt unazad: prvi elektronski potpis

1869. godine, Vrhovni sud američke savezne države Nju Hempšir razmatrao je slučaj Hauli protiv Viplea , koji se odnosio na ugovor napravljen i potpisan Morzeovom azbukom preko telegrafske linije.

Sud je odlučio da ime pošiljaoca, poslato telegrafom, predstavlja važeći potpis. Bilo da je napisano "čeličnim perom ili bakarnom žicom dugom hiljadu milja", pravna namera je ostajala ista.

Ova odluka je bila revolucionarna za to vreme. Tehnologija je bila jednostavna: Morzeova azbuka, bakarne žice i osoba koja unosi svoje ime u telegram. Dokument je bio poslovni ugovor, a potpisnici su bili biznismeni sa jasnom komercijalnom namerom, koju je preneo telegrafista.

Rano priznavanje elektronskih potpisa

Hauli protiv Viplea nije bio izolovan slučaj. Sudovi u SAD i Velikoj Britaniji priznavali su potpise poslate telegrafom, telefonom, a kasnije i faksom (sećate li se njih?) kao pravno obavezujuće.

Najvažnija je bila namera potpisivanja i veza između potpisa i dokumenata, a ne sam medij koji je korišćen.

Pravni momenti: SAD i EU

Pravni okvir za elektronsko potpisivanje formalizovan je krajem 1990-ih:

• 1999 (SAD): Zakon o uniformnim elektronskim transakcijama (UETA) potvrdio je pravnu valjanost e-potpisa.
• 2000 (SAD): Zakon o elektronskim potpisima u globalnoj i nacionalnoj trgovini (ESIGN Act) potpisao je predsednik Bil Klinton, koristeći i mastilo i pametnu digitalnu karticu.
• 1999 (EU): Prva Direktiva EU o elektronskim potpisima uvela je kategorije e-potpisa .
• 2014 (EU): Uredba eIDAS ujedinila je pravila u svim članicama EU, pokrivajući digitalni identitet i usluge poverenja kao što je e-potpisivanje.
• 2017 (RS): Zakonom o elektronskom dokumentu, elektronskoj identifikaciji i uslugama od poverenja u elektronskom poslovanju uređuju se elektronski dokument, elektronska identifikacija i usluge od poverenja u elektronskom poslovanju.

Razvoj tehnologije: od telegrafa do kriptografije

Telegraf je mogao prenositi imena. Faksovi su slali slike mastilom. Moderni e-potpisi se oslanjaju na kriptografsku sigurnost.

Osnove infrastrukture javnih ključeva (PKI) nastale su 1970-ih. Današnja rešenja za elektronsko potpisivanje koriste kvalifikovane digitalne sertifikate, metode verifikacije identiteta, vremenske žigove i detaljne revizijske tragove.

To obezbeđuje da samo ovlašćeni potpisnik može pristupiti dokumentu i potpisati ga — bezbedno i proverljivo.

Za razliku od telegrama, savremeni e-potpisi su usklađeni sa propisima, mogu se proveriti i važe međunarodno.

Koji je tip potpisa bio telegram iz 1869?

Prema Zakonu o elektronskom dokumentu, elektronskoj identifikaciji i uslugama od poverenja u elektronskom poslovanju, postoje tri vrste e-potpisa:

• Jednostavan elektronski potpis (SES): lako se koristi, bez verifikacije identiteta - kao otkucano ime u e-poruci
• Napredni elektronski potpis (AES): pod potpunom kontrolom potpisnika, omogućava identifikaciju, štiti integritet
• Kvalifikovani elektronski potpis (QES): nadogradnja AES-a, uključuje kvalifikovani sertifikat od ovlašćenog provajdera i bezbedan uređaj (pametna kartica, USB, SIM ili potpisivanje u oblaku).

Prema današnjim standardima, telegrafski potpis iz 1869. bio bi jednostavan elektronski potpis (SES). Iskazivao je nameru, ali nije imao dokaz o integritetu dokumenta i identitetu potpisnika.

Ipak, postavio je temelje za celokupni koncept elektronskog potpisivanja.

Od bakarnih žica do bezbednosti u oblaku, od Morzeove azbuke do kriptografije — e-potpisi su prešli dug put. Ono što je počelo žicom i klikom, danas je bezbedan, usklađen digitalni ekosistem poverenja.

Osnovni princip ostaje isti: poverenje počinje namerom, ali je danas zaštićeno snažnim tehnologijama i regulisanim standardima.

Savremene platforme kao što je vodeće rešenje za digitalno potpisivanje u regionu BetrSign nastavljaju taj put — isprobajte BetrSign besplatno ili zakažite prezentaciju sa našim stručnjacima.