Autogram nosi kreativnu težinu osobe koja stoji iza njega. Njegova poželjnost potiče iz izvanrednih dostignuća u određenoj oblasti, a predstavlja sećanje na tačan trenutak kada je nastao.
Bili ste na istom mestu kao i osoba koja vam je potpisala knjigu, album, odevni predmet ili deo tela. Oni su stali i odvojili vreme da potpišu za vas — vremena za vas.
Odlazite bogatiji za taj trenutak, bliskost, iskustvo — a autogram je opipljiv, autentičan artefakt tog iskustva, koji s vremenom može rasti u vrednosti ne samo emocionalno, već i materijalno.
Aktivno sakupljanje autograma nije počelo kao produkt kulta slavnih. Pre svega, služilo je za čuvanje i zaštitu rukopisa koji su nosili znanje i nadahnjivali buduće velike umove.
Jedan od najranijih sakupljača važnih dokumenata i autograma, Plinije Stariji (23–79. n. e.), koristio je svoju zbirku za održavanje pisanog zapisa i utvrđivanje autorstva vrednih potpisanih dokumenata. Nažalost, većina njegovih izvornih antičkih rukopisa nije preživela erupciju Vezuva.
Nekoliko vekova kasnije, Kasiodor (488–575. n. e.) osnovao je manastir i biblioteku te počeo da podstiče monahe na pažljivo prepisivanje propadajućih verskih i humanističkih rukopisa — proces koji je smatrao vitalnim mehanizmom za prenošenje znanja kroz vekove. Njegova biblioteka i zbirka autograma su na kraju izgubljeni.
Podsticaj za sakupljanjem neko je vreme jenjavao, da bi ga Renesansa oživela, kada je potraga za potpisanim rukopisima za neke postala pravi kulturni zadatak. Počelo je s pesnikom i filozofom Frančeskom Petrarkom, strastvenim istraživačem manastirskih biblioteka, čiju ljubav prema klasičnim rukopisima kasnije je preneo na svog savremenika i prijatelja Đovanija Bokača.
U ovom trenutku, razlog za sakupljanje autograma postaje nešto novo: želja za povezivanjem s izvanrednim kreativnim umovima.
Naravno, pre ili posle neko postavi neizbežno pitanje: "Koliko ovo vredi?" Zbirke autograma prestaju biti nešto što se čuva iz čiste ljubavi — postaju profitabilna roba.
Već smo pomenuli materijalnu vrednost autograma, a iznosi mogu biti zapanjujući kada su u pitanju zaista ikonične ličnosti: poslovna kartica Applea iz 1983. godine, koju je potpisao Stiv Džobs, prodata je na aukciji za 181.183 dolara, dok je prvo izdanje Harija Potera i Kamena mudrosti iz 1997. godine, koje je potpisala Dž. K. Rouling, postiglo cenu od 125.000 funti.
Prvi poznati trgovac potpisanim rukopisima bio je engleski knjižar Tomas Torp, koji je 1830-ih objavio i poseban katalog, premestivši autograme iz privatnih fioka i akademskih mreža na otvoreno tržište — i od tada je sakupljanje zaista uzelo maha.
Početkom 19. veka sakupljanje autograma dobilo je pravi zamah i u Sjedinjenim Državama. Sakupljač Vilijam B. Sprejg dobio je pristup prepisci porodice Vašington — u zamenu za originalna pisma koja je prikupio, bio je dužan da dostavi kopije.
Dok su raniji autogrami pripadali poznatim osobama iz prošlosti, potpisi živih nacionalnih ličnosti sada su stekli prestiž — pisci poput Džejmsa Fenimora Kupera i Vašingtona Irvinga, ljudi koji su ostavljali trag u realnom vremenu, kroz svoje delo i sopstveni rukopis. Na veoma analogan način, oni su, u suštini, sami sebe overavali.
Stoga kada držite komad papira, knjigu, ploču, plakat ili bilo koji artefakt koji je osoba koju divite stvorila i potpisala za vas, to je dokaz identiteta — i obično dokaz koji nosi znatnu dodatnu vrednost.
Elektronski potpisi danas služe sličnoj svrsi u digitalnom poslovanju: posuđuju autentičnost identitetu. Dok vrednost autograma zavisi od dostignuća potpisnika — ili od toga šta vam lično znači — vrednost e-potpisa na dokumentu zavisi pre svega od vrednosti sporazuma koji pečati.
Razmišljate o uvođenju elektronskog potpisivanja u svoje poslovne procese? Isprobajte besplatno 30 dana ili zakažite demo .
