Ručno ispisanim potpisom dodajemo lični pečat poruci, formalno se slažemo s dogovorom ili potvrđujemo događaj. Danas, elektronski (ili digitalni) potpis podržan modernim tehnologijama ima gotovo istu moć – ali kako se to radilo davno, davno pre?
Ovo je priča o čovečanstvu, kreativnosti i napretku civilizacijskih normi i tehnologija, od drevnih komada blata do modernih elektronskih dokumenata.
Na početku, čovek nije mnogo raspravljao, već je najčešće ostvarivao svoje ciljeve koristeći argument sile. Zatim, polako, majmun je odložio toljagu, argument je nadvladao silu i ljudi su počeli da se dogovaraju.
Kako bi sklopili međusobne dogovore u prvim civilizacijama, jedini način da potvrde identitet strana koje se dogovaraju bio je fizičko prisustvo i mogućnost da drugi potvrde njihovu prisutnost.
Drevni Egipćani i Sumeri su već uključivali slike u svoje "dokumente" kako bi preneli specifična značenja. Sumeri su zapravo prvi koristili slike (i reči) za potvrdu identiteta, što dokazuje glinena tablica iz 3100. godine pre nove ere. Na tablici je navedeno 41 zanimanje poznato u to vreme, a na poleđini je ispisano ime Gar Ama , za koje se veruje da je prvi ručno ispisani potpis u istoriji čovečanstva.
Pečat, utisnut u vruć vosak, potvrđivao je u srednjem veku da iza njega stoji bogat čovek od značaja. To predstavlja značajan tehnološki korak napred. Vlasnik ga je, naravno, ljubomorno čuvao, jer nije bio samo znak identiteta već i časti.
Tokom renesanse, ručno ispisani potpisi su eksplodirali, naravno, među višim klasama koje su zaista mogle pisati. Oni su ulagali veliki trud u stvaranje veoma elaboriranog, jedinstvenog ručno ispisanog potpisa, i potpisivali su gotovo sve vrste dokumenata, od ličnih pisama do zvaničnih ugovora.
U 17. veku, ručno ispisani potpis je takođe stekao pravne implikacije. Čin potpisivanja predstavljao je dogovor, odobrenje ili obećanje. Jedinstven izgled ličnog potpisa bio je dokaz identiteta i namere.
Industrijska revolucija značajno je unapredila poslovanje, a time i komunikaciju, automatizujući proizvodne procese. Pečati, pisaće mašine i štampani obrasci omogućili su bržu pripremu i upravljanje dokumentima. Međutim, ručno ispisani potpis je i dalje bio najvažniji za autentifikaciju – imao je svoje standardizovano mesto na dokumentima, obično označeno linijom.
Digitalna revolucija je krenula osamdesetih godina prošlog veka. Razvojem računara i (nešto kasnije) interneta, dokumenti su počeli da se premeštaju sa papira na piksele, a ova tranzicija značila je da je trebalo pronaći način kako potpisivati dokumente u digitalnom okruženju.
Na prelazu u treći milenijum, Sjedinjene Američke Države usvojile su Zakon o uniformnim elektronskim transakcijama (UETA) i Zakon o elektronskim potpisima u globalnoj i nacionalnoj trgovini (ESIGN Act) , postavljajući temelje za pravnu valjanost elektronskih potpisa.
Evropa ne zaostaje. Prvo je usvojena Direktiva o elektronskim potpisima 1999. godine. 2014. godine je zamenjena Regulativom o elektronskoj identifikaciji, autentifikaciji i uslugama poverenja (eIDAS) , koja prati pravnu usklađenost pružalaca usluga poverenja, uključujući elektronske potpise. Regulativa je jača od Direktive jer se primenjuje na sve svoje države članice na isti način.
U Srbiji usluga elektronskog potpisivanja izvode se u skladu s najstrožim zahtevima Zakona o elektronskom dokumentu, elektronskoj identifikaciji i uslugama od poverenja u elektronskom poslovanju .
Do danas je razvijen veliki broj platformi od strane domaćih i globalnih visokotehnoloških kompanija koje omogućavaju pravno usklađene daljinske potpise (bilo gde, bilo kada) ili ručne potpise na mestu prodaje.
Od ovog trenutka, jedina granica je mašta. Prepoznavanje otisaka prstiju i lica nudi nove nivoe sigurnosti i personalizacije. Sistemi koji analiziraju jedinstvene biološke karakteristike pojedinca nude potpise čija je autentičnost gotovo neporeciva.
Lični potpis, u kojem god obliku bio, od glinene tablice do naprednog, sofisticiranog tehnološkog rešenja, imao je jednu misiju u ljudskoj istoriji: da prepozna i prizna prisustvo pojedinca na (poslovnom) događaju, uzimajući u obzir i primenjujući promenljive društvene i tehnološke okolnosti.
Sa elektronskim potpisima, zaista smo postigli viši nivo pogodnosti, i koristimo ih praktično svuda, kao kada potpisujemo police osiguranja, naloge za finansijske transakcije ili razne ugovore. Ovo je, dakle, takođe priča o ljudskom napretku, kreativnosti i prilagođavanju u svetu komunikacije i dokumentacije, priča o tome kako učiniti nemoguće mogućim.
